Историја Републике Турске

Османско царство , које су чиниле Грчка , Турска и Бугарска , је од свог оснивања в.1299, владао као апсолутна монархија.Између 1839. и 1876. године Царство је прошло кроз период реформи.Младоосманлије који су били незадовољни овим реформама радили су заједно са султаном Абдулхамидом ИИ на реализацији неког облика уставног уређења 1876. Након краткотрајног покушаја претварања Царства у уставну монархију, султан Абдулхамид ИИ га је поново претворио у апсолутну монархију. до 1878. суспендовањем устава и парламента.Неколико деценија касније нови реформски покрет под именом Младотурци направио је заверу против султана Абдулхамида ИИ, који је још увек био на челу Царства, покретањем Младотурске револуције.Приморали су султана да поново уведе уставну власт 1908. То је довело до пораста активног учешћа војске у политици.Године 1909. свргнули су султана и 1913 преузели власт пучем.Године 1914. Отоманско царство је ушло у Први светски рат на страни Централних сила као савезник Немачке империје и потом изгубило рат.Циљ је био освајање територије на истоку како би се надокнадили губици на Западу претходних година током итало-турског рата и балканских ратова .Године 1918. вође Младих Турака преузели су пуну одговорност за изгубљени рат и побегли из земље у изгнанство остављајући земљу у хаосу.Потписано је примирје у Мудросу којим је савезницима, у широкој и нејасно сроченој клаузули, дато право да даље заузму Анадолију „у случају нереда“.За неколико дана француске и британске трупе почеле су да заузимају преосталу територију под контролом Османског царства.Мустафа Кемал Ататурк и други војни официри покренули су покрет отпора.Убрзо након грчке окупације Западне Анадолије 1919. године, Мустафа Кемал-паша је крочио у Самсун да започне Турски рат за независност против окупација и прогона муслимана у Анадолији.Он и други војни официри поред њега доминирали су државом која је коначно успоставила Републику Турску од онога што је остало од Отоманског царства.Турска је успостављена на основу идеологије пронађене у предосманској историји земље и такође је била усмерена ка секуларном политичком систему како би се умањио утицај верских група као што је улема.

Република Турска је проглашена 29. октобра 1923. и Ататурк је изабран за првог председника.Влада је формирана од револуционарне групе са седиштем у Анкари, коју предводе Мустафа Кемал Ататурк и његове колеге.Други устав је ратификовала Велика народна скупштина 20. априла 1924. године.

Отприлике наредних 10 година, земља је видела сталан процес секуларне вестернизације кроз Ататуркове реформе, које су укључивале уједињење образовања;укидање верских и других титула;затварање исламских судова и замена исламског канонског права секуларним грађанским закоником по узору на швајцарски и кривичним законом по узору на италијански кривични закон;признавање равноправности полова и давање пуних политичких права женама 5. децембра 1934;језичка реформа коју је покренуло новоосновано Удружење за турски језик;замена отоманског турског писма новим турским писмом изведеним из латинице;закон о облачењу (ношење феса је забрањено);закон о породичним именима;и многи други.

Постепено су уведене званичне мере за укидање ношења верске одеће и других очигледних знакова верске припадности.Почевши од 1923. године, низ закона прогресивно је ограничавао ношење одабраних предмета традиционалне одеће.Мустафа Кемал је прво учинио да капа буде обавезна за државне службенике.Смернице за правилно одевање ученика и службеника (јавни простор под контролом државе) донео је још за живота.Након што је већина релативно боље образованих државних службеника усвојила шешир са својим, он је постепено кренуо даље.Дана 25. новембра 1925. парламент је усвојио Закон о шеширима који је увео употребу шешира западног стила уместо феса.Законодавство није експлицитно забранило велове или мараме, већ се фокусирало на забрану фесова и турбана за мушкарце.Закон је имао утицај и на школске уџбенике.Након издавања Закона о шеширима, слике у школским уџбеницима на којима су били мушкарци са фесовима размењене су са сликама на којима су били мушкарци са шеширима.Још једна контрола хаљине донета је 1934. године са законом који се односи на ношење 'забрањене одеће'.Забранила је одећу засновану на религији, као што су вео и турбан, изван богомоља, а Влади је дала овлашћење да одреди само једну особу по вери или секти да носи верску одећу ван богомоља.

Током Османског царства, правни систем Турске је био шеријатски као и друге муслиманске земље.Комитет на чијем је челу био Ахмет Цевдет-паша 1877. године саставио је шеријатска правила.Иако је ово било побољшање, и даље су му недостајали модерни концепти.Осим тога, усвојена су два различита правна система;један за муслимане, а други за немуслиманске поданике царства.Након проглашења Турске Републике 29. октобра 1923. године, Турска је почела да усваја модерне законе.Турски парламент формирао је комисију за упоређивање грађанских закона европских земаља.Испитани су аустријски, немачки, француски и швајцарски грађански законик Коначно, 25. децембра 1925. комисија је одлучила о швајцарском грађанском законику као моделу за турски грађански законик.Турски грађански законик је усвојен 17. фебруара 1926. Преамбулу законика написао је Махмут Есат Бозкурт, министар правде у 4. влади Турске.Иако је Законик покривао многе области савременог живота, најважнији чланови су се бавили правима жена.По први пут је признато да су жене и мушкарци једнаки.Према претходном правном систему, удео жена у наслеђу и тежина сведочења жена на судовима била је половина удела мушкараца.Према Законику, мушкарци и жене су изједначени у погледу наслеђа и сведочења.Такође је законски брак постао обавезан, а полигамија забрањена.Женама је дато право да бирају било коју професију.Жене су стекле пуно право гласа 5. децембра 1934. године.

Садашње турско писмо од 29 слова установљено је као лична иницијатива оснивача Турске Републике Мустафе Кемала Ататурка.Био је то кључни корак у културном делу Ататуркових реформи, уведених након његове консолидације власти.Након што је успоставио једнопартијску државу којом је владала његова Републиканска народна партија, Ататурк је успео да одбаци претходну опозицију спровођењу радикалне реформе писма и успоставио је Комисију за језике.Комисија је била одговорна за прилагођавање латиничног писма у складу са фонетским захтевима турског језика.Добијена латиница је дизајнирана да одражава стварне звуке говорног турског, а не да једноставно преписује старо османско писмо у нови облик.Сам Ататурк је био лично укључен у комисију и прогласио „мобилизацију азбука“ да објави промене.Обишао је земљу објашњавајући нови систем писања и охрабрујући брзо усвајање новог писма.Комисија за језике је предложила петогодишњи прелазни период;Ататурк је ово видео као предуго и смањио га на три месеца.Промена је формализована законом Републике Турске број 1353, Законом о усвајању и примени турског писма, донетим 1. новембра 1928. Почев од 1. децембра 1928. морали су да се пишу новине, часописи, титлови у филмовима, рекламе и натписи. са словима новог алфабета.Од 1. јануара 1929. употреба новог писма била је обавезна у свим јавним комуникацијама, као иу интерним комуникацијама банака и политичких и друштвених организација.Књиге су морале да се штампају и новим писмом од 1. јануара 1929. године.Цивилном становништву је било дозвољено да користи старо писмо у пословању са институцијама до 1. јуна 1929. године.

Османско друштво је било традиционално и жене нису имале политичка права, чак ни након друге уставне ере 1908. Током првих година Турске Републике образоване жене су се бориле за политичка права.Једна значајна женска политичка активисткиња била је Незихе Мухитин која је основала прву женску странку у јуну 1923. године, која међутим није легализована јер Република није званично проглашена.Уз интензивну борбу, Туркиње су добиле право гласа на локалним изборима актом из 1580. 3. априла 1930. Четири године касније, кроз законе усвојене 5. децембра 1934. године, стекле су пуно право гласа, раније од већине других земаља.Реформе у турском грађанском законику, укључујући оне које се тичу права гласа жена, биле су „пробој не само у исламском свету већ и у западном свету“.1935. године, на општим изборима, осамнаест посланица ушло је у парламент, у време када жене у значајном броју других европских земаља нису имале право гласа.

Током већег дела свог живота, Ататурк је био умерено до јако пијан, често је конзумирао пола литра ракија дневно;пушио је и дуван, претежно у облику цигарета.Током 1937. године почеле су да се појављују индиције да се Ататурково здравље погоршава.Почетком 1938. године, док је био на путовању у Јалову, патио је од тешке болести.Отишао је на лечење у Истанбул, где му је дијагностикована цироза.Током свог боравка у Истанбулу, трудио се да одржи уобичајени начин живота, али је на крају подлегао болести.Умро је 10. новембра 1938. у 57. години у палати Долмабахче.Ататуркова сахрана изазвала је и тугу и понос у Турској, а 17 земаља послало је специјалне представнике, док је девет дало наоружане одреде у кортеџ.Ататуркови остаци су првобитно били положени у Етнографски музеј у Анкари, али су 10. новембра 1953. (15 година након његове смрти) пребачени у саркофаг од 42 тоне у маузолеј који гледа на Анкару, Анıткабир.У свом тестаменту, Ататурк је поклонио сву своју имовину Републиканској народној партији, под условом да ће годишња камата његових средстава бити употребљена за бригу о његовој сестри Макбуле и усвојеној деци, као и за финансирање високог образовања деце Исмета Инонуа.Остатак је послат Удружењу за турски језик и Турском историјском друштву.

Циљ Турске је био да задржи неутралност током Другог светског рата .У Анкари су се мешали амбасадори сила Осовине и савезника.Инону је потписао споразум о ненападању са нацистичком Немачком 18. јуна 1941, 4 дана пре него што су силе Осовине напале Совјетски Савез .Националистички часописи Бозрукат и Цхинар Алту позвали су на објаву рата Совјетском Савезу и Грчкој.У јулу 1942. Бозрукат је објавио мапу Велике Турске, која је укључивала Кавказ и републике централне Азије под совјетском контролом.У лето 1942. турска врховна команда сматрала је да је рат са Совјетским Савезом готово неизбежан.Планирана је операција, а Баку је био почетни циљ.Турска је трговала са обе стране и куповала оружје са обе стране.Савезници су покушали да зауставе немачке куповине хрома (који се користи у производњи бољег челика).Инфлација је била висока јер су се цене удвостручиле.До августа 1944. Осовина је очигледно губила рат и Турска је прекинула односе.Тек у фебруару 1945. Турска је објавила рат Немачкој иЈапану , симболичан потез који је Турској омогућио да се придружи будућим Уједињеним нацијама.

Турска бригада је била пешадијска бригада турске војске која је служила под командом Уједињених нација током Корејског рата (1950–1953).Турска је била једна од 22 земље које су давале људску снагу снагама УН и једна од шеснаест земаља које су давале војно особље.Првих 5.000 војника турске бригаде стигло је 19. октобра 1950., убрзо након избијања непријатељстава у јуну, и остали су у различитим снагама до лета 1954. Придружена 25. пешадијској дивизији Сједињених Држава , Турска бригада је била једина јединица УН-а. његова величина трајно везана за америчку дивизију током Корејског рата.Турска бригада је учествовала у неколико акција, а посебно у бици код Кунурија, где је њихов жесток отпор био одлучујући у одлагању напредовања непријатеља.Њене акције донеле су бригади јединице Цитатионс из Кореје и САД, а затим је развила репутацију због своје борбене способности, тврдоглаве одбране, посвећености мисији и храбрости.

Године 1945. Нури Демираг је основао Партију националног развоја (Милли Калкıнма Партиси).Следеће године основана је Демократска партија, која је изабрана 1950. Током 10 година његовог премијерског мандата, турска економија је расла по стопи од 9% годишње.Подржао је евентуални војни савез са Западним блоком и током његовог мандата Турска је примљена у НАТО 1952. Уз економску подршку Сједињених Држава преко Маршаловог плана, пољопривреда је механизована;а напредовали су транспорт, енергетика, образовање, здравство, осигурање и банкарство.Други историјски извештаји истичу економску кризу средином 1950-их, током Мендересовог мандата, који је видео економски уговор Турске (са смањењем БДП-а од 11% по глави становника 1954. године), као један од разлога за владину оркестрацију Истанбулског погрома против Грчка етничка мањина (види доле).Влада је такође покушала да употреби војску да потисне своје политичке ривале.Војска се побунила у пучу 1960. године, окончавши Мендересову владу, и убрзо након тога вративши власт на цивилну управу.Суђено му је и обешен је под војном хунтом након државног удара 1960. године, заједно са још два члана кабинета, Фатином Рушти Зорлуом и Хасаном Полатканом.

Турска је настојала да постане чланица НАТО-а јер је желела безбедносну гаранцију против потенцијалне инвазије Совјетског Савеза, који је направио неколико корака ка контроли Дарданела.У марту 1945. Совјети су раскинули Уговор о пријатељству и неагресији на који су се Совјетски Савез и Турска договорили 1925. У јуну 1945. Совјети су захтевали успостављање совјетских база на мореузу у замену за поновно успостављање овог уговора .Турски председник Исмет Инону и председник парламента су одлучно одговорили, исказујући спремност Турске да се брани.1948. Турска је почела да указује на своју жељу за чланством у НАТО-у, а током 1948. и 1949. амерички званичници су негативно одговарали на турске захтеве за укључивање.У мају 1950. године, током председавања Исмета Инонуа, Турска је дала своју прву званичну кандидатуру за приступање, коју су земље чланице НАТО-а одбиле.У августу исте године и само неколико дана након што је Турска обећала турски контингент за Корејски рат , дата је друга понуда.Након што је подсекретар Деан Ацхесон координирао са Француском и Уједињеним Краљевством у септембру 1950. године, команда НАТО-а је позвала и Грчку и Турску да представе своје планове за евентуалну сарадњу у области одбране.Турска је приступила, али је изразила разочарење што се није разматрало пуноправно чланство у НАТО-у.Када је амерички бирократа Џорџ Мекги посетио Турску у фебруару 1951. године, турски председник Целал Бајар је нагласио да Турска очекује пуноправно чланство, посебно након што је послала трупе у Корејски рат.Турска је желела гаранцију безбедности у случају да дође до сукоба са Совјетским Савезом.Након даљих процена спроведених у седишту НАТО-а и од стране званичника Централне обавештајне агенције (ЦИА) и америчке војске, у мају 1951. одлучено је да се Турској понуди пуноправно чланство.Потенцијална улога коју би Турска могла одиграти у рату против Совјетског Савеза сматрана је важном за НАТО.Током 1951. САД су радиле на убеђивању својих колега НАТО савезника у предности чланства Турске и Грчке у алијанси.У фебруару 1952. Бајар је потписао документ којим је потврђивао њено приступање.Ваздушна база Инџирлик је војна ваздухопловна база од 1950-их и од тада добија све већи значај.Изграђена је између 1951. и 1952. од стране америчких војних извођача и у функцији је од 1955. У бази је стационирано око 50 комада нуклеарног оружја.Ваздухопловна база Коња основана је 1983. године и у њој се налазе АВАЦС надзорни авиони за НАТО.Од децембра 2012. године, штаб копнених снага НАТО-а налази се у Бучи код Измира на Егејском мору.Савезничка ваздушна команда за јужну Европу такође је била смештена у Бучи између 2004. и 2013. Од 2012. радарска станица Курецик која се налази на око 500 км од Ирана је у функцији као део система одбране од ракета НАТО-а.

Како је помоћ Сједињених Држава из Труманове доктрине и Маршаловог плана била на измаку, па је премијер Аднан Мендерес планирао да посети Москву у нади да ће успоставити алтернативне кредитне линије.Пуковник Алпарслан Туркеш био је међу официрима који су предводили пуч.Био је члан хунте (Комитета националног јединства) и био је међу првих 16 официра које су Сједињене Државе обучавале 1948. да формирају контрагерилу која остаје иза себе.Као такав, експлицитно је изјавио свој антикомунизам и своју веру и оданост НАТО-у и ЦЕНТО-у у свом кратком обраћању нацији, али је остао неодређен у погледу разлога пуча.На конференцији за новинаре следећег дана, Цемал Гурсел је нагласио да је „сврха и циљ државног удара да се земља свом брзином доведе до праведне, чисте и чврсте демократије... Желим да пренесем власт и администрацију нације до слободног избора народа“ Међутим, млађа група унутар хунте око Туркеша подржавала је постојано војно руководство, ауторитарну владавину сличну оној која је била с Комитетом уније и напретка или током режима Мустафе Кемала Ататурка.Ова група је потом покушала да отпусти из својих канцеларија 147 универзитетских наставника.Ово је потом довело до реакције официра унутар хунте који су тражили повратак демократији и вишепартијском систему, након чега су Туркеш и његова група послати у иностранство.Хунта је натерала 235 генерала и више од 3.000 других официра у пензију;очистио више од 500 судија и јавних тужилаца и 1400 професора универзитета и ухапсио начелника Генералштаба, председника, премијера и друге чланове администрације.Трибунали су окончани погубљењем министра иностраних послова Фатина Рушти Зорлуа и министра финансија Хасана Полаткана на острву Имрали 16. септембра 1961. и Аднана Мендереса 17. септембра 1961. Месец дана након погубљења Мендереса и других чланова турске владе , општи избори одржани су 15. октобра 1961. Административна власт је враћена цивилима, али је војска наставила да доминира политичком сценом до октобра 1965. године.

Пошто га је Аднан Мендерес идентификовао као потенцијалног будућег премијера, Демирел је 1964. године изабран за лидера Странке правде и успео је да сруши владу Исмета Инонуа 1965. иако није био члан парламента.Демирел је за председника предложио начелника Генералштаба Џевдета Сунаја како би ублажио однос војске према Партији правде, који је постао председник 1966. године.На следећим изборима 10. октобра 1969. Странка правде је још једном убедљиво победила.Демирел је председавао постављањем темеља бране Кебан, Босфорског моста и нафтовода између Батмана и Искендеруна.Економске реформе стабилизовале су инфлацију, а Турска је постала једна од најбрже растућих економија.Међутим, бојкоти и штрајкови студената универзитета 1968. године започели су политичку нестабилност која се посебно тицала турске војске.Притисак је такође растао из Сједињених Држава , пошто је Никсонова администрација желела да Турска забрани узгој опијума, што би за Демирела било политички скупо.Војска је 1971. издала меморандум упозоравајући цивилну владу, што је довело до још једног пуча који је резултирао падом Демирелове владе и успостављањем привремених влада.

Како су шездесете одмицале, Турску су мучили насиље и нестабилност.Економска рецесија крајем те деценије изазвала је талас друштвених немира обележених уличним демонстрацијама, штрајковима радника и политичким убиствима.Основани су левичарски раднички и студентски покрети, против којих су на десници биле исламистичке и милитантне турске националистичке групе.Левица је вршила бомбашке нападе, пљачке и отмице;од краја 1968. и све више током 1969. и 1970. године, левичарско насиље се поклапало и превазилазило крајње десничарско насиље, посебно из Сивих вукова.На политичком плану, влада странке десног центра премијера Сулејмана Демирела, која је поново изабрана 1969. године, такође је доживела проблеме.Различите фракције унутар његове странке пребегле су да формирају сопствене групе, постепено смањујући његову парламентарну већину и заустављајући законодавни процес.До јануара 1971. Турска је изгледала у стању хаоса.Универзитети су престали да функционишу.Студенти су, опонашајући латиноамеричке урбане герилце, пљачкали банке и киднаповали америчке војнике, нападајући и америчке мете.Неофашистички милитанти бомбардовали су домове универзитетских професора који су критични према влади.Фабрике су биле у штрајку и више радних дана је изгубљено између 1. јануара и 12. марта 1971. него било које претходне године.Исламистички покрет је постао агресивнији и његова партија, Партија националног поретка, отворено је одбацила Ататурка и кемализам, разбесневши турске оружане снаге.Демирелова влада, ослабљена пребегима, изгледала је парализована пред кампусом и уличним насиљем, и неспособна да донесе било какав озбиљан закон о социјалној и финансијској реформи.Турски војни меморандум из 1971. (турски: 12 Март Мухтıрасı), издат 12. марта те године, била је друга војна интервенција у Републици Турској, која је уследила 11 година након своје претходнице из 1960. године.То је познато као „пуч меморандумом“, који је војска испоручила уместо слања тенкова, као што је то чинила раније.Догађај се догодио усред погоршања домаћих сукоба, али на крају није учинио мало да се овај феномен заустави.

Турска инвазија на Кипар почела је 20. јула 1974. и напредовала је у две фазе током следећег месеца.Догађајући се у позадини насиља међу заједницама између кипарских Грка и Турака, и као одговор на кипарски државни удар који је спонзорисала грчка хунта пет дана раније, довео је до турског заузимања и окупације северног дела острва.Државни удар наредила је војна хунта у Грчкој, а организовала кипарска национална гарда у сарадњи са ЕОКА Б. Збацила је кипарског председника надбискупа Макарија ИИИ и поставила Никоса Сампсона.Циљ пуча је била унија (еноза) Кипра са Грчком и проглашење Хеленске Републике Кипар.Турске снаге су се искрцале на Кипар 20. јула и заузеле 3% острва пре него што је проглашен прекид ватре.Грчка војна хунта је пропала и заменила је цивилна влада.Након слома мировних преговора, још једна турска инвазија у августу 1974. довела је до заузимања приближно 36% острва.Линија прекида ватре од августа 1974. постала је тампон зона Уједињених нација на Кипру и обично се назива зелена линија.Око 150.000 људи (што је више од једне четвртине укупног становништва Кипра и једне трећине становништва кипарских Грка) је протерано са северног дела острва, где су кипарски Грци чинили 80% становништва.Током наредне године, отприлике 60.000 кипарских Турака, што чини половину становништва кипарских Турака, расељено је са југа на север.Турска инвазија се завршила поделом Кипра дуж Зелене линије коју надгледају УН, која још увек дели Кипар, и формирањем де факто аутономне администрације кипарских Турака на северу.1983. године, Турска Република Северни Кипар (ТРСК) прогласила је независност, иако је Турска једина држава која је признаје.Међународна заједница сматра територију ТРСК територијом Републике Кипар под турском окупацијом.Окупација се сматра незаконитом према међународном праву, што представља нелегалну окупацију територије Европске уније откако је Кипар постао члан.

Револуционарна група Курдистанска радничка партија (ПКК) основана је 1978. године у селу Фис, Лице од стране групе курдских студената предвођених Абдулахом Оџаланом.Првобитни разлог који је ПКК за ово навео било је угњетавање Курда у Турској.У то време, употреба курдског језика, одевања, фолклора и имена била је забрањена у областима насељеним Курдима.У покушају да негира њихово постојање, турска влада је категорисала Курде као „планинске Турке“ током 1930-их и 1940-их.Турска влада је званично забранила речи „Курди“, „Курдистан“ или „Курди“.Након војног удара 1980. године, курдски језик је био званично забрањен у јавном и приватном животу до 1991. Многи који су говорили, објављивали или певали на курдском су ухапшени и затворени.ПКК је формирана у настојању да успостави језичка, културна и политичка права за курдску мањину у Турској.Међутим, побуна је почела тек 15. августа 1984. године, када је ПКК објавила устанак Курда.Од почетка сукоба, погинуло је више од 40.000, од ​​којих су велика већина били курдски цивили.Обе стране су оптужене за бројна кршења људских права током сукоба.Иако се курдско-турски сукоб проширио на многе регионе, највећи део сукоба се одиграо у северном Курдистану, који одговара југоисточној Турској.Присуство ПКК у Ирачком Курдистану довело је до тога да турске оружане снаге изводе честе копнене упаде и ваздушне и артиљеријске нападе у региону, а њен утицај у сиријском Курдистану довео је до сличних активности тамо.Конфликт је коштао турску економију од 300 до 450 милијарди долара, углавном у војним трошковима.

Током ере Хладног рата, Турска је доживела политичко насиље (1976–1980) између крајње левице, крајње деснице (Сиви вукови), исламистичких милитантних група и државе.Насиље је доживело оштар пад у периоду након државног удара, што су неки поздравили због успостављања реда брзим погубљењем 50 људи и хапшењем 500.000 од којих би стотине умрле у затвору.Турски државни удар 1980. године, на чијем је челу био начелник Генералштаба генерал Кенан Еврен, био је трећи државни удар у историји Републике Турске.Наредне три године турске оружане снаге су владале земљом преко Националног савета за безбедност, пре него што је обновљена демократија на општим изборима у Турској 1983. године.У овом периоду дошло је до интензивирања турског национализма у држави, укључујући забрану курдског језика.Турска се делимично вратила демократији 1983, а потпуно 1989.

У року од две године након турског државног удара 1980. године, војска је вратила владу у руке цивила, иако је задржала блиску контролу над политичком сценом.Политички систем је био под једнопартијском управом под матичном странком (АНАП) Тургута Озала (премијера од 1983. до 1989.).АНАП је комбиновао глобално оријентисан економски програм са промоцијом конзервативних друштвених вредности.Под Озалом, привреда је доживела процват, претварајући градове попут Газиантепа из малих провинцијских престоница у средње велике економске градове.Војна владавина почела је да се гаси крајем 1983. Нарочито у провинцијама на југоистоку Турске замењена је ванредним стањем.

Тансу Чилер је турска академкиња, економиста и политичарка која је била 22. премијерка Турске од 1993. до 1996. Она је до данас прва и једина жена премијер Турске.Као лидер Странке истинског пута, истовремено је обављала дужност заменика премијера Турске и министра спољних послова између 1996. и 1997. године.Њена премијерска функција претходила је интензивирању оружаног сукоба између турских оружаних снага и ПКК, што је резултирало Чилеровим доношењем бројних реформи националне одбране и спровођењем Плана замка.Са боље опремљеном војском, Чилерова влада је успела да убеди Сједињене Државе и Европску унију да региструју ПКК као терористичку организацију.Међутим, Чилер је био одговоран за ратне злочине и злочине против човечности које су над курдским народом починиле турска војска, безбедносне снаге и паравојска.Убрзо након победе на локалним изборима 1994. године, велики бег капитала због неповерења у Чилерове циљеве буџетског дефицита довео је до скоро колапса турских лира и девизних резерви.Усред накнадне економске кризе и мера штедње, њена влада је 1995. потписала Царинску унију ЕУ и Турске. Њена влада је наводно подржала покушај азербејџанског државног удара 1995. и председавала ескалацијом тензија са Грчком након што је полагала право на суверенитет над Острва Имиа/Кардак.

Низ економских шокова довео је до нових избора 2002. године, доводећи на власт конзервативну Партију правде и развоја (АКП).На њеном челу је био бивши градоначелник Истанбула Реџеп Тајип Ердоган.Политичке реформе АКП обезбедиле су почетак преговора са Европском унијом.АКП је поново победила на изборима 2007, који су уследили после контроверзних председничких избора у августу 2007, током којих је члан АКП Абдулах Гул изабран за председника у трећем кругу.Најновија дешавања у Ираку (објашњена у ставовима о тероризму и безбедности), секуларни и верски проблеми, интервенција војске у политичким питањима, односи са ЕУ, Сједињеним Државама и муслиманским светом били су главна питања.Исход ових избора, који су довели турске и курдске етничке/националистичке партије (МХП и ДТП) у парламент, утицао је на кандидатуру Турске за чланство у Европској унији.АКП је једина влада у турској политичкој историји која је успела да победи на три општа избора заредом са све већим бројем гласова добијених на сваком од њих.АКП се позиционирала у средишњој тачки турске политичке сцене, много захваљујући стабилности коју је донео стабилан економски раст од њиховог доласка на власт 2002. године.

Дана 10. октобра 2015. у 10:04 по локалном времену (ЕЕСТ) у Анкари, главном граду Турске, две бомбе су детониране испред Централне железничке станице у Анкари.Са бројем погинулих од 109 цивила, напад је надмашио бомбашке нападе у Рејханлију 2013. године као најсмртоноснији терористички напад у историји Турске.Још 500 људи је повређено.Ниједна организација никада није преузела одговорност за напад.Државни тужилац Анкаре је саопштио да истражује могућност два случаја самоубилачких бомбашких напада.Дана 19. октобра, један од двојице бомбаша самоубица званично је идентификован као млађи брат починиоца бомбашког напада у Суручу;оба брата су сумњала у везе са Исламском државом Ирака и Леванта (ИСИЛ) и групом Докумацıлар која је повезана са ИСИЛ-ом.

Трампова администрација је 6. октобра 2019. наредила америчким трупама да се повуку из североисточне Сирије, где су Сједињене Државе подржавале своје курдске савезнике.Војна операција почела је 9. октобра 2019. године када је турско ваздухопловство извело ваздушне нападе на пограничне градове.Сукоб је резултирао расељавањем преко 300.000 људи и изазвао смрт више од 70 цивила у Сирији и 20 цивила у Турској.Према турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану, операција је имала за циљ да протера СДФ — коју је Турска прогласила терористичком организацијом „због њених веза са Радничком партијом Курдистана (ПКК)“, али се сматра савезником против ИСИЛ-а од стране Комбинованог заједничког задатка Форце – Оператион Инхерент Ресолве—из пограничног региона, као и за стварање 30 км дубоке (20 миља) „безбедне зоне“ у северној Сирији где би се преселили неки од 3,6 милиона сиријских избеглица у Турској.Пошто је предложена зона насеља у великој мери демографски курдска, ова намера је критикована као покушај етничког чишћења, што је критика одбацила турска влада која је тврдила да намеравају да „исправе“ демографију за коју се наводи да је променио СДФ.Сиријска влада је првобитно критиковала СДФ због турске офанзиве, оптужујући га за сепаратизам и непомирење са владом, док је истовремено осудила инвазију страних земаља на сиријску територију.Међутим, неколико дана касније, СДФ је постигао споразум са сиријском владом, у којем ће дозволити сиријској војсци да уђе у градове Манбиџ и Кобани под контролом СДФ-а у покушају да одбрани градове од турске офанзиве.Убрзо након тога, сиријска државна телевизија САНА објавила је да су трупе сиријске војске почеле да се распоређују на север земље.Турска и СНА су истог дана покренули офанзиву да заузму Манбиџ.Потпредседник САД Мајк Пенс је 17. октобра 2019. године објавио да су се САД и Турска договориле о споразуму у којем ће Турска пристати на петодневни прекид ватре у Сирији у замену за потпуно повлачење СДФ-а са својих позиција у Сирији и Турској. граница.Руски председник Владимир Путин и турски председник Реџеп Тајип Ердоган постигли су 22. октобра 2019. договор о продужењу примирја за додатних 150 сати ако се СДФ удаљи 30 километара од границе, као и од Тал Рифата и Манбиџа.Услови споразума такође су укључивали заједничке руско-турске патроле 10 километара у Сирији од границе, осим у граду Камишли.Нови прекид ватре почео је 23. октобра у 12 часова по локалном времену.Заузета област остаје део турске окупације северне Сирије.

Дана 6. фебруара 2023, у 04:17 ТРТ (01:17 УТЦ), земљотрес јачине 7,8 Мв погодио је јужну и централну Турску и северну и западну Сирију.Епицентар земљотреса био је 37 км (23 миље) западно-сјеверозападно од Газиантепа.Земљотрес је имао максимални Меркалијев интензитет од КСИИ (екстремни) у деловима Антакије у провинцији Хатај.Уследио је земљотрес јачине 7,7 Мв у 13:24.Центар овог земљотреса био је 95 км (59 миља) северо-североисточно од првог.Била је велика штета и десетине хиљада смртних случајева.Земљотрес јачине 7,8 Мв је највећи у Турској од земљотреса у Ерзинџану исте магнитуде 1939. године, а заједно је други по снази у земљи, после земљотреса у Северној Анадолији 1668. године.То је такође један од најјачих земљотреса икада забележених на Леванту.Осећало се доЕгипта , Израела , Палестине, Либана, Кипра и црноморске обале Турске.Било је више од 10.000 накнадних потреса у три недеље које су уследиле.Сеизмичка секвенца је резултат плитког раседа.Постојала је велика штета на подручју од око 350.000 км2 (140.000 квадратних миља) (око величине Немачке).Процењује се да је погођено 14 милиона људи, или 16 одсто становништва Турске.Стручњаци за развој из Уједињених нација проценили су да је око 1,5 милиона људи остало без крова над главом.До 10. марта 2023. потврђено је више од 55.100 смртних случајева: више од 47.900 у Турској и више од 7.200 у Сирији.То је најсмртоноснији земљотрес у данашњој Турској од земљотреса у Антиохији 526. године, што га чини најсмртоноснијом природном катастрофом у њеној модерној историји.Такође је најсмртоноснији у Сирији од земљотреса у Алепу 1822. године;најсмртоноснији у свету од земљотреса на Хаитију 2010;и пети најсмртоноснији у 21. веку.Штета је процењена на преко 100 милијарди долара у Турској и 5,1 милијарду долара у Сирији, што их чини четвртим најскупљим земљотресима у историји.