Освајање мамелучког Египта

Османско-мамелучки рат 1516–1517 био је други велики сукоб између Мамелучког султаната са седиштему Египту и Отоманског царства, који је довео до пада Мамелучког султаната и укључивања Леванта, Египта и Хиџаза као провинција Османско царство.^[26] Рат је трансформисао Отоманско царство из царства на маргинама исламског света, које се углавном налази у Анадолији и на Балкану, у огромно царство које обухвата већи део традиционалних исламских земаља, укључујући градове Меку, Каиро, Дамаск и Алеп.Упркос овој експанзији, седиште политичке моћи царства остало је у Цариграду.^[27]Однос између Османлија и Мамелука био је контрадикторан од пада Цариграда под Османлије 1453. године;обе државе су се бориле за контролу над трговином зачинима, а Османлије су тежиле да на крају преузму контролу над светим градовима ислама.^[28] Ранији сукоб, који је трајао од 1485. до 1491. године, довео је до застоја.До 1516. године, Османлије су биле ослобођене других брига — султан Селим И је управо победио Сафавидске Персијанце у бици код Чалдирана 1514. — и окренули су своју пуну моћ против Мамелука, који су владали у Сирији и Египту, како би довршили османско освајање блиски исток.И Османлије и Мамелуци окупили су 60.000 војника.Међутим, само 15.000 мамелучких војника били су обучени ратници, остали су били обични војни обвезници који нису знали ни да пуцају из мускета.Као резултат тога, већина Мамелука је побегла, избегла прве линије фронта, па чак и извршила самоубиство.Поред тога, као што се десило са Сафавидима у бици код Чалдирана, удари отоманских топова и пушака уплашили су мамелучке коње који су неконтролисано јурили у свим правцима.Освајање мамелучког царства такође је отворило територије Африке за Османлије.Током 16. века, османска моћ се проширила западније од Каира, дуж обала северне Африке.Корсар Хајреддин Барбароса успоставио је базу у Алжиру, а касније је постигао освајање Туниса 1534. ^[27] Освајање Мамелука је био највећи војни подухват који је било који османски султан икада покушао.Осим тога, освајање је ставило Османлије под контролу над два највећа града на свету у то време – Константинопољом и Каиром.Освајање Египта се показало изузетно профитабилним за царство јер је произвело више пореских прихода од било које друге османске територије и снабдевало око 25% све конзумиране хране.Међутим, Мека и Медина су били најважнији од свих освојених градова јер су Селима и његове потомке званично прогласили калифима читавог муслиманског света до почетка 20. века.Након његовог заробљавања у Каиру, калиф Ал-Мутавакил ИИИ је доведен у Константинопољ, где је на крају уступио своју калифску функцију Селимовом наследнику, Сулејману Величанственом.Тиме је успостављен Османски калифат, са султаном на челу, чиме је пренета верска власт са Каира на отомански престо.