Економске и социјалне побуне

Нарочито после 1550-их, са повећањем угњетавања локалних гувернера и убирањем нових и високих пореза, мањи инциденти су почели да се дешавају све чешће.Након почетка ратова са Персијом , посебно после 1584. године, јањичари су почели да отимају земљорадничке земље ради изнуђивања новца, а такође су и позајмљивали новац уз високе камате, што је довело до озбиљног пада пореских прихода државе.Године 1598. вођа секбана, Караиазицı Абдулхалим, ујединио је незадовољне групе у Анадолијском ејалету и успоставио базу моћи у Сивасу и Дулкадиру, где је могао да примора градове да му плаћају данак.^[11] Понуђено му је гувернерство у Ћоруму, али је одбио ту функцију и када су османске снаге послате против њих, повукао се са својим снагама у Урфу, тражећи уточиште у утврђеном замку, који је постао центар отпора на 18 месеци.Из страха да ће се његове снаге побунити против њега, напустио је замак, поражен од владиних снага и умро је нешто касније 1602. године природном смрћу.Његов брат Дели Хасан је тада заузео Кутахју, у западној Анадолији, али су касније он и његови следбеници били придобијени давањем гувернера.^[11]Побуне Целали, биле су серије побуна у Анадолији нерегуларних трупа које су предводили поглавице разбојника и покрајински званичници познати као целали ^[11] против власти Османског царства крајем 16. и почетком средине 17. века.Прва побуна названа као таква догодила се 1519. године, за време владавине султана Селима И, у близини Токата под вођством Целала, алевијског проповедника.Османске историје су касније користиле име Целала као општи израз за побуњеничке групе у Анадолији, од којих већина није имала никакву посебну везу са оригиналним Целалом.Како то користе историчари, „побуне Ћелалија“ односе се пре свега на активност разбојника и војсковођа у Анадолији од ц.1590. до 1610. године, са другим таласом активности Ћелалија, овог пута предвођених побуњеничким гувернерима, а не разбојничким поглавицама, који је трајао од 1622. до гушења побуне Абаза Хасан-паше 1659. Ове побуне су биле највеће и најдуготрајније у историја Османског царства.Највеће побуне су укључивале секбане (нерегуларне трупе мускетара) и сипахије (коњанике који се издржавају уз помоћ земљишта).Побуне нису биле покушаји да се збаци османска влада, већ су биле реакције на друштвену и економску кризу проистеклу из бројних фактора: демографски притисак након периода невиђеног раста становништва током 16. века, климатске тешкоће повезане са малим леденим добом, депресијација валуте и мобилизација хиљада секбанских мускетара за османску војску током њених ратова са Хабзбурговцима и Сафавидима , који су се након демобилизације окренули разбојништву.Челалије су често тражиле само да буду именоване за провинцијске гувернере у оквиру царства, док су се други борили за специфичне политичке циљеве, као што је настојање Абаза Мехмед-паше да сруши јаничарску владу успостављену након краљевоубиства Османа ИИ 1622. или Абаза Хасан-пашиног жеља да се свргне велики везир Копрулу Мехмед-паша.Османске вође су схватиле зашто побуњеници Челалија постављају захтеве, па су дали неким од лидера Челалија владине послове да зауставе побуну и учине их делом система.Османска војска је употребила силу да порази оне који нису добили посао и наставили су да се боре.Побуна Ћелалија је окончана када су најмоћније вође постале део отоманског система, а слабије поражене од отоманске војске.Јањичари и бивши побуњеници који су се придружили Османлијама борили су се да задрже своја нова радна места у влади.