Период између 1878. и 1914. године био је период стабилности и напретка за Румунију.Током Другог балканског рата Румунија се придружила Грчкој , Србији и Црној Гори против Бугарске .Бугарска је, незадовољна својим уделом у плену из Првог балканског рата, од 29. јуна до 10. августа 1913. напала своје бивше савезнике, Србију и Грчку. Српска и грчка војска су одбиле бугарску офанзиву и извршиле контранапад, ушавши у Бугарску.С обзиром да је Бугарска такође раније била у територијалним споровима са Румунијом ^[77] и да је већина бугарских снага ангажована на југу, изгледи за лаку победу подстакли су румунску интервенцију против Бугарске.Отоманско царство је такође искористило ситуацију да поврати неке изгубљене територије из претходног рата.Када су се румунске трупе приближиле главном граду Софији, Бугарска је затражила примирје, што је резултирало Букурештанским уговором, по коме је Бугарска морала да уступи делове својих добитака у Првом балканском рату Србији, Грчкој и Румунији.Букурештанским уговором из 1913. Румунија је добила Јужну Добруџу и успоставила округе Дуростор и Калијакра.^[78]