Током босанског и хрватског рата 1991–1995, Црна Гора је са својим полицијским и војним снагама учествовала у нападима на Дубровник, Хрватску и босанске градове заједно са српским трупама, агресивним актима у циљу стицања већег броја територија насилним путем, које карактерише конзистентан образац груба и систематска кршења људских права.Црногорски генерал Павле Стругар од тада је осуђен за учешће у бомбардовању Дубровника.Црногорска полиција хапсила је босанске избјеглице и одводила их у српске логоре у Фочи, гдје су подвргнути систематској тортури и погубљени.У мају 1992. Уједињене нације су увеле ембарго СРЈ: то је утицало на многе аспекте живота у земљи.Због свог повољног географског положаја (приступ Јадранском мору и водена веза са Албанијом преко Скадарског језера) Црна Гора је постала центар за кријумчарење.Цјелокупна црногорска индустријска производња је заустављена, а главна привредна дјелатност републике постао је шверц робе широке потрошње – посебно оне у недостатку, попут бензина и цигарета, које су нагло порасле.То је постала де фацто легализована пракса и трајала је годинама.У најбољем случају, црногорска власт је затварала очи пред незаконитим активностима, али је углавном у томе активно учествовала.Кријумчарење је направило милионере од свих врста сумњивих појединаца, укључујући високе владине званичнике.Мило Ђукановић се и даље суочава са тужбама на разним италијанским судовима због своје улоге у широко распрострањеном шверцу током 1990-их и пружању сигурног уточишта у Црној Гори за различите личности италијанске мафије које су такође наводно учествовале у ланцу дистрибуције шверца.