Током Бечког конгреса 1815. 39 бивших држава Рајнске конфедерације придружило се Немачкој конфедерацији, лабави споразум за међусобну одбрану.Настао је на Бечком конгресу 1815. године као замена бившег Светог римског царства, које је распуштено 1806. Покушаји економске интеграције и царинске координације били су осујећени репресивном антинационалном политиком.Велика Британија је одобрила унију, уверена да би стабилан, миран ентитет у централној Европи могао обесхрабрити агресивне потезе Француске или Русије.Већина историчара је, међутим, закључила да је Конфедерација била слаба и неефикасна и препрека немачком национализму.Унија је поткопана стварањем Золлвереина 1834., револуцијама 1848., ривалством између Пруске и Аустрије и коначно је распуштена након Аустро-пруског рата 1866., да би је заменила Севернонемачка конфедерација током истог године.Конфедерација је имала само један орган, Савезну конвенцију (такође Савезна скупштина или Конфедеративна скупштина).Конвенцију су чинили представници држава чланица.О најважнијим питањима требало је одлучивати једногласно.Конвенцијом је председавао представник Аустрије.Ово је била формалност, међутим, Конфедерација није имала шефа државе, пошто није била држава.Конфедерација је, с једне стране, била снажан савез између својих држава чланица јер је савезни закон био супериорнији од државног закона (одлуке Савезне конвенције су биле обавезујуће за државе чланице).Поред тога, Конфедерација је била успостављена заувек и било је немогуће распустити (легално), при чему ниједна држава чланица није могла да је напусти и ниједна нова чланица није могла да јој се придружи без опште сагласности у Савезној конвенцији.С друге стране, Конфедерација је била ослабљена самом својом структуром и државама чланицама, делом зато што су најважније одлуке у Савезној конвенцији захтевале једногласност, а сврха Конфедерације била је ограничена само на безбедносна питања.Поврх тога, функционисање Конфедерације зависило је од сарадње две најмногољудније државе чланице, Аустрије и Пруске, које су у стварности често биле у опозицији.