Године 1947, након поделе Индије, Источни Бенгал је постао део Доминиона Пакистана .Упркос томе што чини већину са 44 милиона људи, становништво Источног Бенгала које говори бенгалски показало се недовољно заступљеним у пакистанској влади, државним службама и војсци, којима је доминирало западно крило.^[1] Кључни догађај догодио се 1947. на националном самиту о образовању у Карачију, где је резолуција заговарала урду као једини државни језик, што је изазвало тренутно противљење у Источном Бенгалу.Предвођени Абул Кашемом, студенти у Даки тражили су признање бенгалског као службеног језика и као медија образовања.^[2] Упркос овим протестима, Комисија за јавне службе Пакистана искључила је бенгалски из службене употребе, што је појачало негодовање јавности.^[3]Ово је довело до значајних протеста, посебно 21. фебруара 1952, када су студенти у Даки пркосили забрани јавних окупљања.Полиција је одговорила сузавцем и паљбом, што је довело до смрти неколико студената.^[1] Насиље је ескалирало у нереде широм града, са широко распрострањеним штрајковима и затварањима.Упркос молбама локалних законодаваца, главни министар Нурул Амин је одбио да се на адекватан начин позабави овим питањем.Ови догађаји су довели до уставних реформи.Бенгалски је стекао признање као званични језик уз урду 1954. године, што је формализовано у Уставу из 1956. године.Међутим, војни режим под Ајубом Кана касније је покушао да поново успостави урду као једини национални језик.^[4]Језички покрет је био значајан фактор који је довео до ослободилачког рата Бангладеша.Фаворизовање војног режима према Западном Пакистану, заједно са економским и политичким неједнакостима, подстакло је негодовање у источном Пакистану.Позив Авами лиге за већу покрајинску аутономију и преименовање Источног Пакистана у Бангладеш били су кључни за ове тензије, које су на крају кулминирале независности Бангладеша.