Неуспех Шаркеј-Булаирске операције и размештање Друге српске армије, са њеном преко потребном тешком опсадном артиљеријом, запечатили су судбину Адријанопоља.Дана 11. марта, након двонедељног бомбардовања, које је уништило многе утврђене структуре око града, почео је последњи напад, при чему су снаге Лиге уживале поразну надмоћ над отоманским гарнизоном.Бугарска Друга армија, са 106.425 људи и две српске дивизије са 47.275 људи, освојила је град, при чему су Бугари претрпели 8.093, а Срби 1.462 жртве.^[61] Османске жртве током читаве кампање на Јадрану достигле су 23.000 мртвих.^[62] Број затвореника је мање јасан.Османско царство је почело рат са 61.250 људи у тврђави.^[63] Ричард Хол је приметио да је заробљено 60.000 мушкараца.Додајући 33.000 убијених, модерна „историја турског генералштаба“ бележи да је 28.500 људи преживело заробљеништво ^[64] остављајући 10.000 људи несталим ^[63] као могуће заробљеним (укључујући неодређени број рањених).Бугарски губици за цео јадрански поход износили су 7.682.^[65] То је била последња и одлучујућа битка која је била неопходна за брзи завршетак рата ^[66] иако се спекулише да би тврђава на крају пала од глади.Најважнији резултат је био то што је османска команда изгубила сваку наду да ће повратити иницијативу, што је више борбе учинило беспредметним.^[67]Битка је имала велике и кључне резултате у српско-бугарским односима, посејајући семе сукоба две земље неколико месеци касније.Бугарски цензор је у телеграмима страних дописника ригорозно пресекао свако спомињање српског учешћа у операцији.Јавно мњење у Софији тако није успело да оствари кључне заслуге Србије у борби.Сходно томе, Срби су тврдили да су њихове трупе 20. пука оне које су заузеле османског команданта града и да је пуковник Гавриловић био савезнички командант који је прихватио Шукријеву званичну предају гарнизона, што су Бугари оспорили.Срби су званично протестовали и истакли да иако су послали своје трупе у Адријанопољ да победе за бугарску територију, чије добијање никада није било предвиђено њиховим међусобним уговором, ^[68] Бугари никада нису испунили клаузулу уговора коју Бугарска шаље 100.000 људи за помоћ Србима на њиховом Вардарском фронту.Трвења су ескалирала неколико недеља касније, када су бугарски делегати у Лондону отворено упозорили Србе да не смеју да очекују бугарску подршку за своје јадранске претензије.Срби су љутито одговорили да је то јасно одустајање од предратног споразума о међусобном разумевању, по линији проширења Крива Паланка-Јадран, али су Бугари инсистирали да је по њиховом мишљењу вардарски македонски део споразума остао активан и да Срби и даље су били обавезни да предају област, како је било договорено.^[68] Срби су одговорили оптужујући Бугаре за максимализам и истакли да ако изгубе и северну Албанију и Вардарску Македонију, њихово учешће у заједничком рату не би било практично узалуд.Напетост је убрзо изражена у низу непријатељских инцидената између обе војске на њиховој заједничкој окупационој линији преко долине Вардара.Догађаји су суштински окончали српско-бугарски савез и учинили будући рат између две земље неизбежним.